Надимак који је добила у породилишту је од ње начинио праву жену и мајку и уметницу. Милица се сада бави новинарством, пише књиге и талентована је млада глумица.
Како каже, од Гњилана 1994 до Лесковца 2022. године, њен животни пут није био лак. Пун трња и питања ко је и одакле је. Пун тескобе. Још један ударац од живота је задобила када је од вршњака сазнала да није биолошка ћерка брачног пара Николић. То се догодило када је имала само пет година, 1999. године за време бомбардовања Југославије.
- Имала сам пет година, 1999, када сам сазнала да сам усвојена и то на ружан начин, од деце на улици. Они су то чули од родитеља, па су се мало играли рата против мене. После сам сазнала да сам усвојена са три и по месеца и да сам рођена сам на Косову.
Тада су јој усвојитељи, Светлана и Љубиша, брачни пар из Лесковца који није могао да има деце, објаснили иако није њихова ћерка да имају много љубави премањој и да је она њихова без обзира на све.
Прочитајте још
-Сећам се, мајка ми је тада то лепо објаснила и ја сам то, како кажу, лепо прихватила. Тад ми је мама објаснила да није могла да ме роди, али да ме је носила у срцу, као и да ме је друга тета родила. Она није могла да ме задржи, а да су они силно желели бебу.
Како се испоставило, Светлана је нашла прави начин да у њој умири оно неумириво и болно што настаје када вас неко гађа у најслабију тачку бића. Међутим, ране које су се направиле ипак су оставиле ожиљке са којима је морала да научи да живи.
- Много ми је то помогло да преболим задиркивање деце. Мада, и дан данас, остало ми је у подсвести да сам на тај начин сазнала. Можда би било боље да је то било другачије, касније, у старијем животном добу. То задиркивање се наставило и кроз основну школу, где сам већ била већа и знала сам, ако ме неко пита "знаш ли да су тебе узели из дома", кратко одговарала "знам". На тај начин, они су били заустављени, нисам им давала простора да иду даље. Сад као одрасла особа, мајка и жена, схватам да је то била грешка и кривица родитеља те деце, која су причала то пред њима и дозвоилили им да се тако понашају, деца у том тренутку за то нису била крива.
Прва болна питања почела су током њеног пубертета. Занимало је одакле је пореклом, да ли ће на улици можда срести своје биолошке родитеље, браћу или сестре. Нажалост, прва истраживања о томе нису успела.
- Никад ме није занимало до 16. године да сазнам. Све до 16. године била сам убеђена да сам била у дому за незбринуту децу у Београду. Кад сам ушла у пубертет, кад је кренуло прво заљубљивање, дружење, размишљала сам, шта ако случајно на тај начин упознам неког ко ми је брат или сестра, да ми је род, да сретнем мајку или оца на улици, а да не знам ко су? Плашило ме је све. Тад се отворила та тема, питала сам родитеље, рекла сам "волела бих да знам ко сам, шта сам, одакле сам". Тад су ми рекли да ни они не знају све, идемо у центар за социјални рад и покушаћемо да сазнамо. Тамо сам сазнала да сам са Косова.
Врло тешко се долазило до детаља иако је клипко почело да се одмотава.
- До тих папира сам много тешко дошла, сва врата су ми била затоврена. Све је било некако баш сумњиво, касније сам сазнала да ми је отац био утицајан човек на Косову, као и да је он све то, наводно, заташкивао. Покојни тата ми је рекао да сам усвојена у Гњилану, и да ме је биолошка мајка напуистила јер је то морала. Кад сам сазнала где, није ми било свеједно. Они су знали информацију да сам пронађена поред неке школе, мислим да је била музичка у питању, као и да се улица звала Цара Лазара. Зато што је била Улица цара Лазара, у болници су ми дали име Зорана Лазаревић, пошто сам пронађена у зору у тој Улици цара Лазара.
У Милици је са причом да је остављена почела да се буди тескоба. Како је неко могао да остави дете на улци, каква је то особа? До биолошких родитеља још увек није успела да дође.
- Сазнање да сам остављена на улици ме је прилично продрмало и пореметило. Анскиозност, напади панике, схватила сам да стварно нисам била жељена. Са родитељима сам то некако превазишла. И ништа нисам нашла у папирима. У папирима је писало, НН лице, 5. фебруар 1994. године. Било ми је лакше, мислила сам, ко зна где су отишли са Косова. То ме је држало пар година, и онда сам поново почела да тражим.
Скупила је храбрости и одлучила је да потрагу за биолошким родитељима рашири преко друштвнеих мрежа. На Фејсбук групи посвећеној Гњилану, оставила је статус који се раширио као пожар. Ускоро су почела да пристижу прва сазнања.
- Имала сам 18 година када сам преко једне фејсбук групе "Гњилане" где сам анонимно објавила своју причу. Почели су да се јављају сви који се сећају тог догађаја. Меиђски сам тражила и ништа нисам нашла. Само ми је један старији новинар рекао да се сећа информације да су "Вечерње Новости" објавиле да је нека беба пронађена. Међутим, ја то нисам нашла.
Није одустајала. Убрзо је поново позвала телефоном центар за социјални рад. Током једног разговора, сасвим случајно је открила како је и где је заиста пронађена. Тада се Милици померило тло под ногама.
- Кад сам комуницирала са радницима из центра у Гњилану, ништа нису хтели да ми кажу. На крају ми се јавила крајње нељубазна радница центра, која ми је дрско рекла "Ма, зашто ти тражиш то ђубре које те је оставило поред контејнера?". Тада сам први пут чула за ту информацију. Кад сам се сабрала, питала сам је да ли је то истина. Рекла ми је "Да, да, ми то знамо, била си у кутији остављена, непокривена, да умреш. И ти тражиш ту особу." Не могу да тврдим да је то било тако, јер ми је то речено преко телефона, али да јесам била код школе и на улици, јесте истина.-каже Милица.
Наставила је да истражује и ступила у контакт са рођацима биолошке мајке, чак је успела да поразговора са њом. А, да би дошла до тога ко јој је мајка, морала је да разговара са чак седам жена које су напустиле своју децу те године на Косову. У први мах, жена за коју је сазнала да је њена мајка, одбијала је то да призна. А онда...
- Хтела сам да је питам зашто. То сам и у књизи записала "И тиква има корене". Прво, ја сам тад била девојка, знала сам да ћу једног дана бити мајка и нечија жена. Занимало ме је да знам, да не дај боже, налетим на некога ко ми је рођак. До сусрета је дошло преко људи, на крају ми се јавио њен брат од стрица, који ми је рекао ко је она. Занимљиво је да сам морала да причам са седам жена, јер је 1993. на 1994. чак њих седам напустило своју децу. У разговору са сваком од њих причала сам о томе када је која напустила своје дете и зашто. Онда сам дошла до ње, позвала је. Знала сам да има породицу, све и нисам желела да јој кварим ту идилу. Прво није хтела да призна, па је онда рекла да је то нека њена рођака, и на крају је ипак признала све, дошла је у Лексовац. Загрлила ме је, почела је да плаче... Не могу да кажем да сам била равнодушна у том тренутку...
На постављено питање мајци "Зашто" добила је одговор да је морала то да учини јер није имала оизбора ни подршку партнера који је био ожењен, али ни својих родитеља.
- Није била малолетна, али ми је рекла да је то морала да уради због биолошког оца. Он је био ожењен, био је на функцији тада на Косову, а да она није имала подршку својих родитеља. Просто је, како је рекла, морала то да уради. Тренутно живи у једном граду у Србији. Нисам сигурна да њен данашњи муж и деца знају шта је урадила.- наставља причу Милица.
Свака бол коју јој је приредио живот, начинио је Милицу јаком женом, сву своју тугу и страхове преточила је у речи. Кроз своје романе, испољила је невероватан дар за писање, који није прошао незапажено. Оно што је истакла као "главног кривца" за то, била је управо њена животна прича.
- У филму "Тома" има једна реченица "Срећни људи не пишу песме". Стојим иза тога, неко ко је заиста испуњен и срећан, не може тако лако да напише ниједну срећну реченицу. Та потреба за писањем је настала из туге, из емотивне празнине. Две књиге сам написала до сада, и од како сам постала мајка, од како сам испуњена љубављу, не могу да спојим две реченице.
Када јој се родио син, и примила га је у наручје, схватила је да јњена мајка направила огромну грешку и да је изгубила оно најдрагоценије. Тада је одлучила да прекине сваки контакт са њом.
- Више не желим да се чујем и виђам са њом. Кад сам је позвала први пут, рекла ми је "Ако хоћеш, можеш да ме удариш, можеш да ме пљунеш, можеш да ми радиш шта хоћеш". Онда сам јој рекла "Нећу ништа. Ти си ме родила, хвала ти. Да ме ниси родила, не бих била овде где јесам". Међутим, када сам родила сина 18. септембра прошле године, када сам га узела у руке, тада сам схватила колико је лошу ствар она учинила, да је тиме што ме је оставила на улици хтела да убије оно што је родила. Тог тренутка сам спознала да не могу да јој опростим и да заборавим док је жива. Нисам јој то рекла.- изјавила је Милица.
Данас је новинарка, глумица и списатељица која иза себе има неколико књига. Успешна, рекло би се, у инат свему што ју је снашло на рођењу. И док је у глуму и списатељиство ушла из љубави, у новинарство ју је гурнула корона.
- До сада сам написала љубавни роман из два дела, први 2015. године, и он пратио љубав старије и млађе особе. Дала сам тад професорима да га прочитају. Међу њима, био је и Никола Пејаковић. Кад ми је рекао, зашто ја овај роман не могу да купим, схватила сам да он треба да изађе из штампе. Био је прави бум на тлу бивше Југославије. Новинар сам постала случајно, када је корона стопирала глуму. Супруг је видео оглас на локалној телевизији да се тражи новинар, отишла сам на пробни рад и добилла сам посао. Планирам да се вратим и глуми, тренутно пишем монодраму.- испричала је своје планове за будућност.
Када се клупко размотало, живот је одлучио да је награди сином Илијом и супругом Милошем који су јој данас извор љубави и уточиште, истински приоритети
- Дете има две баке, једног деку, одговорног оца и пуно љубави. Тренутно сам на породиљском, али у сваком тренутку знам да имам њихову пажњу.- рекла је ова српска херина за крај.
(Блиц)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
