Како је Весна Фила говорила о својој приватности, али и мужу Томи Фили 2001. године, забележила је екипа листа "ТВ Новости", у тексту који преносимо у целости, уз фотографије из њиховог дома које су настале током разговора:
Иза сваког успешног човека стоји једна жена, каже изрека. Откад га је Слободан Милошевић изабрао за браниоца, београдски адвокат Тома Фила постао је синоним професионалног успеха. Зато су многи новинари пожелили да, уместо у канцеларију, сврате у његов стан, да завире у приватни живот, да сазнају што више о његовој жени. Невоља је што се у дом Томе Филе улази исто тако тешко као што се у канцеларију улази лако. Весна Фила, професор француског и директор експерименталне школе „Владислав Рибникар“, љубоморно чува своју, односно породичну приватност. Срећом, свако правило има изузетка, па су се ваши репортери прошле недеље обрели у пространом, беспрекорно уређеном стану на првом спрату једне зграде у Нушићевој улици.
Фото: Архива ТВ Новости
Уместо брачног пара, како је договорено, дочекала нас је само лепша половина. Тома је био у затвору. Посао га често води у познати Це-Зе, а овог пута задржао се дуже него што је очекивао. (Касније смо сазнали да је присуствовао саслушању некада моћног функционера ЈУЛ-а Уроша Шуваковића и бившег директора Савезне управе царина Михаља Кертеса, који један о другом нису имали лепих речи, напротив.)
Навикла да са новинарима прича о својој школи (са 1600 ђака и 150 запослених), Весна се устезала да одговара на питања личне природе, али је током разговора спонтаност превладала нелагодност.
Породица Фила пореклом је са Крфа, одакле је дошла у Јанину, а потом у Битољ. Пошто није крила снажну просрпску оријентацију, чим су током Другог светског рата Битољ окупирали Бугари, протерана је из Македоније. Томин отац Филота је после рата постао адвокат у Гроцкој, јер тада није могло да се ради тамо где ко жели него тамо где „фали“ адвоката. Син јединац кренуо је очевим стопама.
Прочитајте још
Веснина породица Мркић је са Косова, где су у селу Дреница стекли лепо имање. Мркићи су, иначе, пореклом из Црне Горе. Као најстарије од четворо деце службеника некадашњег Савезног секретаријата за иностране послове Мирка Мркића, Весна је завршила француски лицеј у Алжиру, а у Петој београдској гимназији добила је матурску диплому. Решила је да буде глумица и постала је члан класе професора Маричића на Академији за позориште, радио и телевизију, студирајући, поред осталих, са Александром Берчеком, Аљошком Вучковићем и рођеном сестром Љиљаном. Дипломирана глумица је потом уписала Филолошки факултет и завршила га. (Добила је, како каже њен муж, друго мајсторско писмо.)
За разлику од Томине породице, која се није мешала у њихов сентиментални живот, Мркићи нису били одушевљени што им се најстарија ћерка заљубила у Тому, сина из буржоаске породице. Отпор је био узалудан. Тома је, по Весниним речима, интелигентан, самоуверен и добар, а та се комбинација ретко среће.
Фото: Архива ТВ Новости
Венчали су се 1972. у Саборној цркви. Присуствовао је патријарх Герман, а венчао их је владика Василије Жички. У то време режим је мрко гледао на црквена венчања, поготово ако су спектакуларна, али „Тома је тако хтео, а ја се нисам бунила“.
Млади пар је радио, свако је зидао своју каријеру, али се увек нашло времена и за уживање. За Тому и Весну то су била путовања. Воз, аутобус, аутомобил, није важно чиме, било је важно да се путује. Нису били само у Аустралији и Јужној Америци. Ређе су путовали сами, најчешће у друштву пријатеља најразличитијих занимања, од уметника и новинара до лекара и архитеката.
Тома је почео као приправник у очевој канцеларији, а Весна као професор француског у школи „Владислав Рибникар“. Никад нису мењали фирме, једино што је данас Тома на челу канцеларије „Фила“, а Весна на челу школе „Владислав Рибникар“. Њему никад није падало на ум да напусти Канцеларију, а камоли да оде из адвокатуре. Њој се, почетком деведесетих, „све смучило“ и хтела је да напусти просвету. То би било крајње кукавички, рекао јој је муж. Остала је и није се покајала. Види се да воли своје ђаке и није могла да не исприча неколико анегдота.
Пита наставница тринаестогодишњег дечака шта је то одлив мозгова. „То је кад изађем из учионице“, гласи одговор.
Главу породице чекамо причајући за великим столом који би више одговарао неком музеју него пролазној соби породичног стана. Као и остали намештај, прављен је у Бечу, по поруџбини Томиног деде по мајци, Николе Сапунџијева, који је био градоначелник Скопља и презиме Сапунџијев радије користио као Сапунџић, што није код свих било популарно. Намештај је стигао у Београд кад је деда Никола дошао у престоницу и постао директор и један од сувласника познате робне куће „Тата“.
Својеверемено, у приватном разговору, Тома је рекао да му је жена љубоморна. Уосталом, како не би била. Многе жене нису криле симпатије према њему, као ни чињеницу да им је свеједно да ли је ожењен или слободан.
- Мислим да би било крајње неприродно да нисте заинтересовани за некога за кога сте емоционално везани – каже Весна. – Кад жена каже да није љубоморна, ту нешто дубоко није у реду. Питање је једино да ли се ради о нормалној или патолошкој љубомори. Његове индивидуалне излете нисам могла да спречим. То је део његове природе. Али, кад год сам могла била сам уз њега, а имали смо и лепе и тешке тренутке. Заједно смо прошли кроз тугу због смрти најближих, заједно смо прошли кроз успоне и падове у каријери.
Наглашавајући да није феминисткиња, Весна сматра да жена треба да прати, а не да води. Јесте да је Тома често превише радио и био код куће много мање него што је она желела, али „жена која жели да јој муж буде задовољан, а ја сам то желела, мора да га пусти да прави каријеру, да ради оно што воли“. Било је, каже, хиљаду ситуација у којима није имала ни жељу ни намеру да контактира са неким људима, али је то „одрадила“.
Фото: Архива ТВ Новости
Тома је увек добро зарађивао, али је био и велики трошаџија. Умели су да цео хонорар потроше током једне вечере, рецимо, на Петроварадинској тврђави. Сутрадан ујутру, будили би се без пребијене паре. Ја нећу ни мртав да тражим паре од оца, говорио је Тома. Ни ја ни мртва нећу да тражим паре од оца, говорила је Весна. Стегну се, не мрдају из куће док не капне неки динар, а онда наставе по старом. На примедбу да је Тома био галантан и без ње, частећи и лево и десно, Весна каже да јој то није сметало. Напротив. Не воли људе који имају змију у џепу, мисли да је најважније делити са другима.
Дом породице Фила пун је слика и цвећа. На зидовима Бербер, Маскарели, Цуца Сокић, једна од три преживеле „Циганке“ Мартиноског, а на сталажама, комодама и по поду (тамо где нису бухаре и персијанери) фикуси, бенџамини, кротони и један амарилис који је Тома донео из Хага. Обећао и донео. Увек држи реч, каже Весна, и никад не лаже. Кад одбије да одговори на неко питање, зна се шта је.
Фото: Архива ТВ Новости
Причајући о Томиној способности да брани, срчно и до краја, сазнајемо податак да то има везе са мачевањем, а Тома је, као члан Црвене звезде, 1960. године био јуниорски првак Југославије у борби сабљом. Уосталом, није ни чудо, јер је у хороскопу двостурки Лав. Весна је Вага, подзнак Лав, па кад се сукобе та два лава севају варнице.
Шта је најчешћи узрок сукоба?
- То што много ради, што је човек који не може да мирује. Чини ми се да смо дошли у године кад би требало да имамо много више времена за себе, али и даље се даје другима. И то безрезервно. Брине ме, јер није баш најздравији. Не питам га зашто, јер знам разлог. Питам: може ли мање. Мада, после 30 година, знам да не може. Први разлог је генетске природе, а други је, по мом мишљењу, култ рада током васпитања. Рад, рад и само рад.
Једини тренуци предаха су у викендици између Гроцке и Смедерева. Тома устане у цик зоре, седне на терасу, гледа Дунав и слуша птице. „Испирам мозак водом“, каже. Весна спава дуже, па нису дуго сами, јер по неписаном али светом правилу, током преподнева пристижу комшије. Ракијица, мезе и ћаскање. Следе их пријатељи из Београда.
Поменута викендица обијена је тачно 35 пута. Последњих година је не обијају, па Весна више не оставља поруке на вратима и прозорима. Својевремено је, крупним словима на великом парчету хартије, написала: „Порука провалницима: Поштовани провалници, молим вас да погледате кроз стаклена врата и прозоре и видите шта има у кући. Ништа није скривено. Нема никаквог злата и накита. Ако вам се допада, слободно уђите, узмите, али вас молим да ми оставите све чисто и сређено.“ Пријатељи су је зафркавали: Весна спроводи педагогију са провалницима. Истрпела је подругивање и дочекала својих пет минута. После следећег обијања, разбијено стакло било је почишћено. Нигде крша и лома. Обијача су коначно ухватили и позвали Весну да се, на суду, придружи оптужба. Одбила је и објаснила: писмен је, а и уредан.
Фото: Архива ТВ Новости
За разлику од Томе који је, чини се, уредно одевен пре свега због поштовања закона професије, и коме слагање боја није јача страна, Весна је, што би се рекло, шик, са мало накита који је све само не нападан. Око врата носи камеју, украс који потиче из средњег века. Даме су давале да њихов портрет буде урезан у слоновачу, онда је лепљен за специјални камен и тако добијен медаљон поклањан је изабраном витезу да га носи око врата. Весна не зна ко је жена на њеном медаљону, зна да га је добила од Томе и да јој се допада.
Иако је услов да посетимо породицу Фила (а испало је, углавном, Весну) да не помињемо Милошевића, договор је за тренутак прекршен стицајем прилика. Кад не нађу Тому, најзаинтересованији и најупорнији нађу Весну. Исто као и у Томином случају, реакције су различите. Неки мисле да Тома не би требало да брани бившег председника, а неки му честитају и желе успех. Весна се не меша.
Шта се кува у лонцу Томе Филе? Наведена формулација је Веснина. Прво се опирала да прича о кувању, а она је сама себи поставила питање. Одговор гласи: кувају се шпагете. То је омиљено јело њеног мужа. Прелив, а ла карбонара, значи, основ је сланиница. Одступајући од наполитанског рецепта, Весна ставља павлаке, а наренда и четири врсте качкаваља. На крају дода кечап. Друго на листи омиљених јела је пасуљ. Пите су добродошле. Погача са кајмаком такође је цењена, погото ако уз то иде ледени парадајз. На лисит популарних пића води виски, којем понекад конкурише кајсијевача.
Помињање вискија подсећа на Томине вишегодишње редовне посте култ кафани „Сунце“ у Дому омладине. Она је била део његовог троугла. „Он се увек кретао у троугловима“, каже Весна. „Троугао се састојао од Сунца, маминог стана у Нушићевој и нашег у Косовској. Сад је актуелан троугао: кафић Ајша код Мажестика, па директно, правом линијом до Конобе у Скадарлији, и натраг, узбрдо, до куће, кроз Чумићево сокаче.“
Фото: Архива ТВ Новости
Коначно се појавио Тома. Задиркује Весну која неће да се слика поред цвећа, о кухињи и да не говоримо. Некадашњи млади шеф за штампу Канцеларије „Фила“ зна шта треба новинарима. Захтеве фоторепортера слуша без поговора и зато што се жури. На молбу да каже бар једну реченицу о случају који заокупља нашу јавност, изјављује; „Данас сам се уверио да Раде Марковић нема везе са случајем на Ибарској магистрали“. Звучи као шала, што с обзиром на необавезну, веселу атмосферу, вероватно и јесте.
- Треба ми бар једна фотографија – инсистира колега Војислав Данилов. Идеје пресушиле, а време пролази. Ипак, нађено је решење. Тома иде у канцеларију да се фотографише са сарадницима који су тог тренутка тамо. Дугоноге девојке у чуду. Нема мушкараца, најважнијих сарадника, како сад оне да се окупе око шефа, па још недовољно дотеране? „Хајде, хајде, дођите“, зове их Тома, шири руке, па уз осмех каже: „Фотографија а ла Вук Обрадовић.“
Фото: Архива ТВ Новости
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2001. године. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
