И док је ластиш био резервисан за девојчице, а игра кликерима за дечаке, ипак, постао је велики број игара које су малишани играли заједно.

Јурке, шуге 

Ова дечја игра била је популарна међу децом свих узраста. Изабере се један играч који јури, а остали беже и трдуде се да не буду ухваћени. Бежање је ограничено на договорени простор, а када играч који јури додирне неког од играча који бежи и каже: шуга, овај преузима његову улогу и игра се наставља. Они који беже могу да нађу спас, ако се у току трчања по два играча ухвате за руке. Ова игра могла је да се изводи и напољу и унутра.

Јелечкиње, барјачкиње

Ова дечја игра била је популарна у свим крајевима Србије у 19. веку и изводила се под различитим именима. У нишком крају су је звали Арјачкиње, а у Котору Ерберећке или ербетуте. Играла се напољу тако што се играчи поделе у две групе са једнаким бројем чланова. Сви чланови игре стану у две врсте, једни наспрам других, и чврсто се ухвате за руке. Игру почиње једна грипа, питајући играче друге групе: Јелечкиње, барјачкиње, кога ћете? Играчи друге групе се међусобно договоре кога ће и кажу: Хоћемо Милана! (на пример). Милан тада истрчи из своје врсте према другој екипи која га је тражила и покушава да својим телом пробије ланац чврсто повезаних руку, при том бирајући место између играча за које мисли да су најслабиији у другој групи. Ако у залету успе да пресече тај ланац, може из ове групе у своју да доведе једног играча. А, ако не успе, остаје у тој групи која га је тражила. Победник је она група која успе да на своју страну преведе што већи број играча из супротне групе.

Фото: Профимедиа

 

Тапке

Игре са сличицама у којима је циљ погодити последњу цифру на њој или уз помоћ шаке и ударца је преокренути на бок. Као награда би се добијала управо та сличица. Некада албуми са самолепљивим сличицама нису били објављивани сваког месеца, већ само у посебним приликама, као што је Светско првенство у фудбалу, па је свака сличица предстваљала о право мало богатство.

Између две ватре

Игра коју су доста често играле девојчице. Има неколико варијација, а поента је да погодите лоптом члана супротне екипе који стоји у средини игралишта. Лопта која се користила за то је популарна „балонка“, како не би дошло до неких повреда. 

Школице

Школице је сјајна игра коју могу играти 1 и више играча и не захтева никакву припрему. Довољно је на бетону, кредом или парчетом црепа нацртати квадрате према добро познатом распореду (слика) и у њих уписати бројеве од 1 до колико год вам воља. Када се заврши са цртањем сваки играч одабира, камен, парче црепа тј. неки тежи предмет како би могао са стартног места да убацује исти предмет у квадрате.

Уколико убаци предмет у квадрат скакутање на једној нози може да почне до квадрата са убаченим предметом. Када играч ускочи у квадрат, потребно је да узме убачени предмет и да се врати истом путањом скачући на једној нози. Битно је напоменути да, скачући, играч не сме да нагази ивице квадрата нити да се ослони на другу ногу или руке приликом узимања предмета. Победник је онај који успе да убаци и одскакуће од 1. до последњег броја и уназад поштујући сва правила.

Фото: З. Кнежевић

 

Ћораве баке

Ова игра може да се игра у стану, кући или у природи. Ако сте у природи онда је пре тога потребно дефинисати простор у коме је дозвољено кретање како се игра не би претворила у безкрајну јурњаву. Број играча може да варира од 4 па навише али је увак лепше са што више. Правила су врло једноставна, “ћоравој баки” се веже повез преко очију И она треба да ухвати остале играче везаних очију. Приликом ове игре посебно треба обратити пажњу на оштре предмете јер “се ћорава бака” креће без помоћи очију. Циљ игре је да ћорава бака ухвати једног играча који аутоматски постаје ћорава бака.

Коларићу, панићу

Ово је јако стара игра, која захтева вештину и спретност коловође. Игра се тако што се деца држе за руке у отвореном колу. Два последња детета на левом крају кола подигну спојене руке, косо горе. Коловођа са десне стране кола води коло према том  пролазу са леве стране. За њим корачају сва остала деца и певају: Коларићу, панићу, Плетемо се самићу, Сами себе заплићемо, Сами себе расплићемо - и за коловођом се провлаче кроз пролаз и враћају се на место са ког су кренули. На овај начин претпоследње дете савијеним рукама направило је чвор око себе. Коловођа поново води коло према новом пролазу и ту радњу понавља док се сва деца не заплету. Затим, уз исту песму почиње расплитање кола.

Фото: Профимедиа

 

Труле кобиле

Ову игру су најчешће играли старији дечаци, јер је игра била врло тешка. Један играч се савије тако да му горњи део тела буде у паралелном положају са земљом. Да би се одржао у том положају током игре онсе најчешће држи за стабло дрвета или за струк друга који стана испред њега. Затим се за савијеног играча хватају још двојица или тројица играча и тако праве дугачку трулу кобилу, на коју скачу један по један остали играчи, тако да то личи на јахаче на коњу. Први играч скаче најдаље, а сви остали ређају се иза њега. Тако поређани, почињу одбројавање којим се мери издржљивост труле кобиле. Кад кобила под теретом падне, игра се понавља. Тада играчи мењају улоге да би се упоредила издржњивост и једне и друге труле кобиле.

Црвено, бело, плаво (тапшалице)

Два играча врте конопац и говоре: Црвено, бело, плаво, а трећи у том истом ритму прескаче конопац. Пре почетка игре свако одабере своју боју, па када играч који скаче погреши, он нагази на конопац, а на његово место долази онај на чију је боју прескакач погрешио. У понављању игре играчи мењају своју боју. Често се догађа да млађи играчи изговарају своја имена или имена цвећа, уместо боја.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".