Када је популарни амерички недељник "Њузвик" 1990. године говорио о будућности Европе, позивајући се на мишљења тадашњих геополитичких стручњака, закључио је како ће 21. век бити век просперитета простора сојветских република. У погледу Украјине предвиђало се да би евентуално "Западна Украјина" могла имати полунезависан статус.
Са ове дистанце посматрано, то изгледа нереално и сумануто обзиром на актуелна дешавања у Украјини. Друга совјетска република по величини и привредној моћи, одлучила је да промени точак историје и усмери се у потпуно другом правцу од оног предвиђеног. Уместо да буде у економској и политичкој спрези са земљама бившег СССР-а на шта је додатно упућују културне, језичке и историјске везе, данас смо сведоци ситуације да Украјина активно жели да ревидира своју улогу.
Одговор на овај контраст треба потражити пре свега у историји, одакле узроци увек и крећу.
Фото: Википедија
Име Украјина први пут се помиње у 12. веку и потиче од старословенске речи "крајина" која на свим словенским језицима означава земљу, односно гранични појас. Дакле, мобло би се рећи да је она по потенцијалима највећа и најбогатија словенска крајина.
Прочитајте још
У Совјетском Савезу територија украјине чинила је негде око 3% целокупне територије, док је њено становништво учествовало у укупној популацији са 1/5 становништва. Са друге стране, привредно посматрано то је био један од далеко најкомплетнијих и најразвијених области савеза. Рекло би се совјетска спона са остатком Европе.
О њеној важности и значају у СССР-у довољно сведочи и пословичнатврдња да је Украјина житница Савеза. Поред тога не треба губити из вида ни значајна рудна богатства - угаљ, гвођже, фосфат, природни гас... Четвртину сојветске противодње челика и индустријских капацитета налазили су се управо у Украјини.
Релативно јако природно богатство републике послужило је украјинским националистима крајем 1980-их да актуелизују тему отцепљења и независности.
УКРАЈИНСКИ ПАРАДОКС
Чак и при површној анализи историје Украјине и украјинског народа, уочава се једна видљива антитеза. Управо у срцу њене данашње територије, формирана је Кијевска Русија, прва државна организација руског (словенског) етноса.
Од 13. века почињу велика миграциона кретања монголских и татарских племена која су за неко време одвојила Украјину од остатка руске државе. Средиште руске политичке снаге презило је постепено на север, ка Москви.
Од половине 17. века долази до враћања раскинутих веза. Кијевски хетман долази под заштиту московског цара, а географске целине Русија и Украјина долазе поново под окриље једне државне заједнице.
Јасно је да однос Русије и Украјине није био увек идиличан. Као и свако царство, и руско је тежило централизацији државе која је у Украјини доживљавана као притисак који је постепено стварао и антагонизме.
Фото: Профимедиа
Ипак, кроз читав тај период Кијев је успевао да сачува своје језичке, културне и верске особености, које су развијане унутар јединственог руског (словенског) етничког корпуса.
Само у 20. веку Украјинци су два пута проглашавали независност, коју је обично пратила и тежња за стварањем националне, аутокефалне Украјинске православне цркве. Питање јединствене црквене јурисдикције остало је све до данас нерешено. На простору Украјине данас егзистира и руска, аутономна и украјинска аутокефална црква.
Суживот и искуство братских словенских народа у Совјетском Савезу умањио је верске елементе друштва. У условима диктиране економије, на површину су избила питања животног стандарда.
Политичким и економским слабљењем растао је покрет за независност Украјине. У фокусу се најпре нашло питање референдума у Кримској области. За Украјинце и Русе он је био од великог историјског и симболичног значаја.
Припајање Крима Украјинској републици 1954. године правдало се тобоже економским разлозима и потребом за јачом економском интеграцијом тог краја. У Русији до данас преовладава тумачење да је Хрушчов тада ревидирао историјску границу у корист својих сународника, на уштрб Руса.
Са друге стране, поједини Хрушчовљев потез оцењују као искупљење за Стаљинову борбу против "украјинског буржоаског национализма".
Фото: Профимедиа/Архива Новости
У сваком случају, Крим је показало се почетком 1990-их постао битна јабука раздора Москве и Кијева. Дисолуција Совјетског Савеза утицала је неминовно на још напетија територијална спорења. У деобама совјетских република Руси су морали да се задовоље статусом кво. И поред бројне популације у отцепљеним републикама нису могли ништа да промене.
Истини за вољу, власти у Москви имали су доста разумевања за потребе Кијева. Лидери двеју земаља склопили су низ билатералних споразума, међу којима су и договори да се не покрећу међусобни територијални спорови и да се Украјини "отворе врата" за улазак у потенцијалну заједницу суверених република.
Кијев се проглашавајући пуну независност, огрешио о ту кључну спону договора, иако званични Кремљ годинама након проглашења независности није потезао питање територијалног наслеђа.
Политички врх обе земље током 1990-их био је свестан осетљивости тих питања. И тада као и сада, демографија Кримског полуострва, као и области Донбаса показивала је чињеницу да Руси у њима чине релативну већину.
Питање Украјинске територијалне целовитости, онакве каква је изашла из Совјетског Савеза, може да буде предмет захтева и других суседних држава. Не треба губити из вида чињеницу да су још неке територије данашње Украјине у историјском и национланом смислу припадале суседним земљама. Тако на пример, област северне Буковине, Румуни неретко посматрају као своју историјску и етничку целину. Исто тако и Белорусија може да истакне питање Житомирске области, а део западне Украјине, дрикарпатски део пре другог светског рата потпадао је под територију Чехословачке. У Пољској се крајем прошлог века отворено причало о територијама западне Украјине које су некада биле под њиховом влашћу.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
