Када се 2002. године, после готово две деценије, вратила у Хрватску, како би играла насловну улогу у „Медеји“, у позоришту Радета Шербеџије на Брионима у режији Ленке Удовички, Мира Фурлан није примљена на начин који је очекивала и о томе пише у књизи „Воли ме више од свега на свету“.

Сметало јој је што су јој Раде и Ленка говорили како не сме да користи позорницу да би се обрачунавала са Хрватском и то због кратке и резервисане изјаве коју је о тој држави дала за медије по доласку на Брионе. 

Фото: В. Данилов

 

 

Шербеџија није желео да даје изјаве за медије о односу који је имао са Миром, а о свему се огласио на Фејсбуку уз објављивање последњег писма које му је колегиница послала.

- Драги моји пријатељи, ово што неки портали и новинари раде око књиге Мире Фурлан и мога спомињања у њој, је циркус у коме ја не желим да учествујем. Одбио сам да дајем и било какве интервјуе и јавна објављивања по разним телевизијама и часописима.

Одлучио сам да оно што имам да кажем о свему томе, напишем на својој страници, а Вас бих замолио да не пишете никакве коментаре  на ову моју објаву. Хвала Вам - започео је Шербеџија, па наставио:

- С мртвима се не полемише. Њихова је посљедња реплика и то треба поштовати.
Али живима, који у овоме суделују, ваља рећи следеће:

Мира Фурлан играла је Медеју целе четири сезоне на Брионима, након збивања која су у књизи описана онако како су описана.
Међутим, овако како живи објављују њен постхумни рукопис (који је имао, по свједочењу издавача, више од хиљаду страница и ова, овако редигирана верзија, није од ње потписана) требало би да се ти аутори и потпишу на своје уредништво.

 

 

Ја не желим да дајем никакве интервјуе нити додатна објашњења. Осећам се једино обавезним да објавим последње Мирино писмо које ми је након нашег задњега дружења 2017. оставила на порти позоришта Ивана пл. Зајца, одлазећи из Ријеке.

Чиним то зато што сам уверен да то писмо сведочи какви су, на крају крајева, били наши односи - закључио је глумац уз објаву Мириног писма:

                                                                                                                  Ријека 13.л. 2017
Драги Раде,
Не знаш, не можеш знати и нећеш никад знати колико си ме обрадовао својим писамцем, што кажу: као да ме сунце огријало!
Никада нисам до краја у себи пристала да је оваково стање потпуне 
некомуникације  између нас дефинитивно.
И, иако је прошло 15 година (ПЕТНАЕСТ!!), ја и даље вјерујем “ да није 
прекасно, да не може бити прекасно и да не смије бити прекасно “ (да цитирам старог Бергмана).
Био си и остао мој узор и “my hero “, од оних давних дана када сам из Гимназије трчала у И. Т. Д .  да те гледам у “ Росенкрантзу И Гулденстерну “ И да ти се дивим, теби, твојој снази, оштрини, прецизности, јасноћи и твојој харизми.
Без обзира на све, остајем твој фан, твој поштовалац и твоја стара колегиница, партнерка и пријатељ у невољи. 
                                                            Твоја  Мира