Ипак, његовој каријери пресудила је дрога. Овако је о себи својевремено причао Гњатовић.
- Играо сам и за Дејвис куп репрезентацију Србије против Турске и Марока. Са мном су тада у репрезентацији били и Типсаревић, Вемић и Тошић. Пре тога сам, у јуниорској конкуренцији побеђивао Марата Сафина и Фернанда Гонзалеса, а Роџера Федерера сам победио на једном тренингу. Нема ко ми тада није предвиђао сам светски врх - рекао је Гњатовић.
Ипак, један порок му је заувек уништио каријеру:
- Први пут сам узео хероин у 21. години. Тада креће мој пакао. Упадам у дугове, у тешке наркоманске кризе, почињем да крадем не бих ли дошао до дроге. Покушавам да се и даље бавим тенисом али ми не иде. У то време ми се и породица распада, у животу ми је потпуни хаос. Више од десет пута сам био у болници. Пуних 17 година сам пролазио кроз страхоте које дрога носи са собом. Бивши играче и колеге говоре родитељима деце коју тренирам да сам бивши наркоман и да не треба да децу дају мени да их учим тенису. А ја никада, и када сам у најтежим кризама био, нисам диловао дрогу нити бих иједном детету дао дрогу, пре бих себи руку одсекао!
Фото: ТВ Хепи принтскрин
Прочитајте још
Након свега није заборавио како се игра тенис, а таленат врло брзо препозна.
- Тенис нисам заборавио, умем да препознам талентованог клинца и за разлику од деведесет посто тренера уколико видим да мали или мала нису талентовани за тенис ја то родитељима одмах кажем а не лажем их да им је дете екстра потенцијал не бих ли им узео што више пара за тренинге.
- Рођен сам у Београду, на Врачару 1979. године. Мајка, отац и старија сестра били у моја породица која је живела нормалним животом и у љубави и пажњи се никада није оскудевало. Испред наше зграде налазили су се фудбалски и тениски терен и ја сам буквално са прозора свакога дана гледао и фудбалере и тенисере и заволео ове спортове. Ипак, тенис ми је некако ушао под кожу и са непуних седам година уписали су ме у тениски клуб Кошутњак - каже на почетку своје исповести Никола.
Било је довољно само три месеца да у маленом дечаку тренери препознају огромни потенцијал.
Фото: Танјуг/АП
- Драган Шерер, мој први тренер, предложио је да одем на турнир у Пореч и то је био храбар потез. На изненађење свих ја сам тај турнир освојио. У Поречу ме је приметио чувени тренер Горан Бубањ и доводи ме у Партизан. У Партизану постајем шампион државе у узрасту до десет година, а иза мене су била и таква имена попут Ива Карловића и Ивана Љубичића. Све до осамнаесте године био сам првак државе у свим узрастима. У то време сам на тренизима побеђивао и Ненада Зимоњића, који је три године старији од мене. Међутим, како су ме у Партизану преварили за професионални уговор ја напуштам клуб и прелазим код највећег ривала, у Звезду. Готово као сина ме је прихватио директор клуба Слободан Војиновић и у Звезди остварујем највеће успехе: био сам првак Југославије до 18 година у синглу и у дублу а то сам остварио са 16 година, сениорски шампион државе два пута заредом…
Као круна свега за Николу долази и играње на најпрестижнијем светском тениском турниру-Вимблдону. Нажалост, већ тада за њега почињу, проблеми, првенствено материјалне природе.
- Испао сам одмах на старту оба пута, и 1996. и наредне 1997. године, само зато јер нисам финансија да бих могао да се припремам за травнату подлогу. Ипак, и поред тога на Вимблдону су сви приметили мој велики таленат. Године 1998. од стране Спортског друштва Црвена Звезда изабран сам за спортисту године и добио сам сат на поклон. Играо сам и за Дејвис куп репрезентацију Србије против Турске и Марока. Самном су тада у репрезентацији били и Типсаревић, Вемић и Тошић. Пре тога сам, у јуниорској конкуренцији побеђивао Марата Сафина и Фернанда Гонзалеса а Роџера Федерера сам победио на једном тренингу. Нема ко ми тада није предвиђао сам светски врх - присећа се Гњатовић.
Ипак, судбина је хтела другачије. После краткотрајног боравка и играња у Барселони долази 1999. година и НАТО бомбардовање. Никола се враћа у Београд не сањајући да ће ускоро доживети спортски али и животни суноврат.
Фото: Танјуг/АП
- Хтео сам да будем уз родитеље и свој народ кад је најтеже. У Барселони се иначе нисам снашао како сам желео, првенствено јер нисам пронашао одговарајуће спонзоре. У међувремену, до почетка двехиљдатих изгубио сам и пуно поена на АТП листи. Постао сам спаринг партнер Јелени Јанковић и потписао сам уговор са компанијом Head, са којом је уговор имао и Горан Иванишевић. Добијам понуду од клуба Прохема из Брчког да будем тренер и одлазим у Босну. Тамо сарађујем са колегом и пријатељем који је био зависник од опијата али ја то тада нисам знао.
- Нажалост, дружећи се са њим нисам издржао и први пут сам узео хероин са 21. годином. Тада креће мој пакао. Упадам у дугове, у тешке наркоманске кризе, почињем да крадем не бих ли дошао до дроге. Покушавам да се и даље бавим тенисом, али ми не иде. У то време ми се и породица распада, у животу ми је потпуни хаос. Више од десет пута сам био у болници. Пуних 17 година сам пролазио кроз страхоте које дрога носи са собом. Био сам ипак упоран и нисам хтео да дозволим да ме та пошаст победи. Кроз клиничко лечење и терапије успео сам да се изборим и сада сам већ три године потпуно чист. Тенис нисам заборавио, али ме боли што су поједини пријатељи и колеге изгледа заборавили мене - са тугом у гласу каже Никола.
- Бивши играчи и колеге говоре родитељима деце коју тренирам да сам бивши наркоман и да не треба да децу дају мени да их учим тенису. А ја никада, и када сам у најтежим кризама био, нисам диловао дрогу нити бих иједном детету дао дрогу, пре бих себи руку одсекао! Тенис нисам заборавио, умем да препознам талентованог клинца и за разлику од деведесет посто тренера уколико видим да мали или мала нису талентовани за тенис ја то родитељима одмах кажем а не лажем их да им је дете екстра потенцијал не би ли им узео што више пара за тренинге - искрен је Гњатовић.
На срећу, Никола око себе има и људе који нису заборавили његов таленат и који поштују његову жељу и тежњу да се као тренер врати свом омиљеном спорту.
- Има дивних људи који су ми помагали и помажу ми још увек. Ту је већ поменути директор ТК Црвена Звезда Слободан Војиновић, затим бивши селектор Богдан Обрадовић. Ту је и рекреативац Влада Бекчић са којим већ три године радим једанпут недељно, који је диван човек и пријатељ, много ми је пута помогао, и кад нисам за лекове имао он ми их је куповао. Морам да поменем и да се јавно захвалим и Пери, власнику кафеа у насељу Гај код мене у Барајеву, знао ја да ми помогне кад ми је најтеже било. Није ми лако, негујем болесну мајку, недавно је кров на кући почео да нам прокишњава, поправка не кошта баш мало. Не тражим никакву милостињу, само да ми се омогући да могу да живим од свог рада - каже Никола.
Некада најбољи тенисер Србије и један од најталентованијих играча света је свестан својих грешака у животу, али је још више свестан да жели да добије другу шансу да себи и тенису кроз рад са младима врати све они што дугује, а то је стварање нових шампиона белог спорта.
- Желим да радим, да тренирам надарену децу за тенис, а Богу хвала пуна их је наша земља. Знам кроз шта сам прошао, то ми је била огромна и нажалост прексупа животна школа али зато сада сваком клинцу могу одмах да кажем, што даље од дроге, то је смрт, бави се спортом. И даље знам све оне тениске цаке да пренесем деци коју други не умеју или не знају. Желим да Србији подарим нове тенсике шампионе, новог Новака, нову Ану, нову Јелену, и зашто не, новог Николу Гњатовића, онаквог какав је одувек и требало да буде, шампионски и најјачи, завршава своју исповест са новом надом у очима Никола Гњатовић, некада највећа нада југословенског и српског тениса.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
