Топаловић је био певач суптилног и јединственог гласа, и скроман човек, својеврсна анти-звезда, која није волела да се претерано експонира, мада захваљујући свом дару није могла да буде непримећена. Током више деценија дуге каријере снимио је двадесет шест сингл плоча и шеснаест студијских албума.

Но, као и сваки почетак - ни његов није био лак. Својевремено, Топаловић је за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор" открио како је одустао од каријере хармоникаша, али и то да је његове прве певачке кораке, мада несвесно, осујетио нико други до краљ народне музике, тада такође млади Шабан Шаулић. Како се то догодило, можете прочитати у Топаловићевој исповести:

Мало је фалило да од моје каријере не буде ништа и да надрљам још пре него што сам почео да се бавим овим послом. "Задужени" за упропашћавање моје каријере музичара били су Љубиша Павковић и Томица Милић. А за стручно спречавање оне друге, певачке, главни кривац је био Шабан Шаулић. Али, ништа ми нису могли. Упркос њиховим напорима да то спрече, постах певач!

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

Пре равно тридесет година, кренуо сам на одслужење војног рока. Имао сам нешто мало музичког знања, или боље речено, незнања. Завршио сам две године средње музичке школе у Чачку и свирао хармонику, али слабо и лоше. Када сам чуо да би ми у војсци као музичару све било лакше, пријавих да знам да свирам хармонику. Одобрише ми да одем кући и да је донесем. Донесох дечју хармоничицу и храбро кренух на аудицију која се одржавала у Дому ЈНА у Ријеци. Са мном је био мој друг из Раље, који је свирао хармонику као и ја, то јест није имао појма!

Гледали смо фаце око себе и веровали да су сви они као и ми, да се фолирају и да не знају ништа. Јој, кад почеше да свирају неки томица и неки Љубиша! Само сам гледао где су врата, да збришем. Али, јуначки поднесох њихову одличну свирку. Одмах после њих, прозваше нас двојицу. Е, тад кад сам остао жив... До тада, нисам пријављивао да умем да певам. Извукох "кеца из рукава", оставих хармонику и почех да певам. Више није било шансе да узмем хармонику у руке. Како да се брукам поред онаквих мајстора? Добро сам их ошацовао. Били су то Љубиша Павковић и Томица Милић, два највећа хармоникаша у земљи. Тако ми оног кобног дана упропастише каријеру музичара!

Фото: Д. Мишић

 

 

Добро је да сам на време схватио где ми је место. Три године касније, Мита Мићић, хармоникаш из Чачка, доведе ме у Београд, да ме чује Буца Јовановић, познати композитор. Уђосмо у његов стан и седосмо. Стрпљиво сам чекао да запевам. После десетак минута, један виолиниста из Обреновца доведе неког проћелавог клинца, да Буца и њега чује како пева. Добро смо се одмерили нас двојица! Кад, Буца се обрати њему: - Хајде, мали, отпевај нам нешто!

Кад он поче да пева, опет пожелех да што брже заглавим на врата. Никада у животу нисам чуо да неко пева тако лепо. Сви су га задивљено слушали. Отпева своје и оде. Чини ми се да ми ништа у животу није било теже него да тада певам после њега. Клинац је био - Шабан Шаулић! Немам појма како сам своје отпевао. Била је то једна песма Томе Здравковића. Буца ме је слушао незаинтересовано. Тада нисам знао да сам направио погрешан избор - Тому никако није волео. Обећао ми је да ће ми се јавити. Осећао сам да од тога нема ништа. Био сам у праву, Буца ми се није јавио. Да Шабан није певао пре мене, вероватно би прича ишла другим током. Овако, морао сам да пронађем други начин да успем. Тек после десетак година, срео сам Буцу и снимио неколико његових песама.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору" 26. јуна 1997. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".