Иако то већина људи не зна, цар Душан није једини Немањић који није проглашен светим. Пре њега, иста судбина задесила је и краља Радослава (1228–1234) и краља Стефана Уроша И (1243–1276).
Од српских краљева ореол светости понели су: Стефана Немања (1166–1196), Стефан Првовенчани (1196–1228) Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош ИИ Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371).
ФОТО: Архива
Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош И (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).
Разлози због којих најмоћнији Немањић није канонизован начелно су познати, али су у историјском памћењу обично доживљавани споредно спрам величине и моћи државе цара Душана.
Прочитајте још
Мало је познато, да су савремени писци у годинама и деценијама након смрти цара Душана, управо њега кривили за пропаст српске средњевековне државе и каснији пад под османску власт.
Фаталистичка тумачења тадашњих писаца, монаха који су уједно били и једина интелектуална елита српског средњевековног друштва приписивали су управо цару Душану све недаће које су каснијих векова задесиле српски народ. Сматрали су да је Душанова безобзирност према Васељенској цркви и самовољно уздизање српске архиепископије у ранг патријаршије био грешан чин и да је стога све што је уследило заправо било казна због тог поступка. Овакав наратив, провејавао је дуго међу црквеним писцима, све док Јован Рајић, у својој знаменитој Историји разних словенских народов, није "рехабилитовао" Душана.
Тек у 18. и 19. веку лик Душана у националној традицији почео је да добија херојски ореол.
Модерни историчари, у критичком сагледавању лика и дела цара Душана, на основу извора и каснијих тумачења изнели су 4 разлога због којих најпознатији српски средњевековни владар није уврштен у диптих светих личности Српске православне цркве.
1. Непоштовање канонског правила Свете горе
Бежећи пред кугом која је у раздобљу од 1347. до 1353. године однела готово трећину европског становништва (75 милиона људи) цар Душан је, да би спасао себе и своје најближе, са сином и женом ступио на Свету гору.
ФОТО: Архива
У зиму 1347/48. српски цар је дошао на Атон у пратњи жене и сина, чиме је нарушио монашко правило по којем је женама био забрањен приступ на то свето место.
Иако се могу чути објашњења да су нашу царицу Јелену носили и да заправо она није ногом ступила на свето тло, многи сматрају да је ово био неопростиви преступ српскога цара те зато није канонизован.
2. Оцеубиство
Ово је свакако знатно тежи разлог да се Душан Силни не сврста међу Свете. Тешка оптужба да је починио оцеубиство није без основа. Познато је да је младо Душан збацио са престола оца у лето 1331. године и дошао на чело државе. Исте године, у новембру Стефан Дечански умире под врло сумњивим околностима, а тешка кривица пада на Душана.
Нићифор Григор, византијски историчар, сматрао је да је властела имала кључну улогу и овом злочину. Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор је забележио:
- Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да
и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.
3. Везе са папом
Још један од разлога због којих Стефан Душан није постао светац јесу подаци који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство. Тај потез радиклани православни кругови накоштрије су осуђивали. Ево о чему се ту заправо радило.
ФОТО: Архива
У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем ВИ (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша И Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.
Међутим, када је делегација Иноћентија ВИ стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.
4. Самовласно проглашење за цара
Многи црквени кругови нису се слагали са тим да се краљ Душан прогласи за цара. Поред тога, многе митрополије цариградске су биле приморане да се потчине српској цркви, што је имало за последицу анатемисање српске цркве од стране Византије 1350. године.
У многим српским изворима може се наћи да је Стефан Душан "гледао лакомим очима туђе градове", да је "неканонски створио саморукоположеног патријарха" и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије. ФОТО: Википедија
Остало је записано и: "узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …", „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …", "одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области…"
Четврт века од цареве смрти српска православна црква и византијска црква измириле су се. Церемонија измирења уприличена је баш у цркви Светих Архангела у Призрену, задужбини цара Душана.
Церемонијом над царевим гробом уклоњене су све последице раскола, анатема са српске цркве је скинута, али је битно нагласити да су се обе стране недвосмислено сложиле око осуде претензија цара Стефана Душана.
Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису били наклоњени једној од најважнијих историјских личности српства.
У прилог томе говори и то да се у многим летописима и записима тог времена српки цар ословљавао искључиво личним именом-
Тако наилазимо код Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи - Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.
С једне стране тежак терет оцеубиства који је пао на нашег највећег владара, с друге стране успон српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка осујетили су да цар Стефан Душан буде проглашен за светитеља.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
